Kad se ratni zločinac uključi u unutrašnji dijalog o Kosovu
Mora se priznati da je izlaganje Vinka Pandurevića na okruglom stolu iznevjerilo očekivanja svih poštovalaca njegovog lika i nedjela, EPA
Najzad je i predstavnik jednog uglednog i vrlo brojnog esnafa u Srbiji dobio priliku da izloži svoje viđenje o Kosovu.
Unutrašnji dijalog o Kosovu se baš zahuktao, ređaju se okrugli stolovi, direktoru Kancelarije za Kosovo i Metohiju Marku Đuriću (koji je ujedno i predsednik Radne grupe za vođenje unutrašnjeg dijaloga) su pune ruke posla, sve pršti od veleumnih rasprava i visprenih predloga za rešavanje kosovskog pitanja koje su predstavnici Srbije sami sebi postavili.
Jedino niko od učesnika u dijalogu nije primetio da je Kosovo država koja je ovih dana proslavila desetu godišnjicu nezavisnosti, ali ko bi obraćao pažnju na takve sitnice u trenutku kad se besomučno vodi rasprava o sudbini “kolevke srpstva” i “najskuplje srpske reči”.
Eksperti iz raznih oblasti daju svoja stručna mišljenja, a na poslednjem okruglom stolu pod nazivom “Političko-bezbednosni i odbrambeni aspekti kosovsko-metohijskog problema” najzad je i predstavnik jednog uglednog i vrlo brojnog esnafa u Srbiji dobio priliku da izloži svoje viđenje kosovskog problema.
Reč je o Vinku Pandureviću, osuđenom ratnom zločincu. Pandurević je bio komandant Zvorničke brigade u okviru Drinskog korpusa Vojske Republike Srpske, učestvovao je u napadu na Srebrenicu u julu 1995. godine i okupiranju enklave koja je bila pod zaštitom Ujedinjenih nacija.
Profesionalno zločinačko iskustvo
Haški tribunal ga je osudio na 13 godina zatvora “za ubistvo kao zločin protiv čovečnosti i kao kršenje zakona i običaja ratovanja, zato što nije preduzeo nužne i razumne mere da svoje podređene spreči u počinjenju zločina”, za kršenja zakona i običaja ratovanja, nečovečna dela, prisilno premeštanje stanovništva, za pomaganje i podržavanje istrebljenja bosanskih Muslimana.
Proglašen je i “krivim za pomaganje i podržavanje ubistva deset ranjenih, zarobljenih Muslimana iz bolnice u Milićima, ili ‘Milićkih zarobljenika’, putem nečinjenja, jer nije izvršio svoju zakonsku dužnost”, kako stoji u presudi.
Reč je o tome da je Pandurević 20. jula 1995. deset ranjenika predao u ruke Vujadinu Popoviću, načelniku bezbednosti Drinskog korpusa VRS, znajući vrlo dobro da će biti ubijeni, što se i desilo.
Pripadnici Zvorničke brigade učestvovali su u masovnom ubijanju u Srebrenici, a pomagali su i u transportu leševa ubijenih ljudi u masovne grobnice.
Lepo je Marko Đurić rekao da je “za Radnu grupu važno da se čuju najrazličitiji stavovi od ljudi koji imaju najrazličitija životna i profesionalna iskustva”.
Profesionalno i životno iskustvo u progonu, masovnom ubijanju i istrebljenju nesrba zaista može da bude od velike pomoći u davanju odgovora na kosovsko pitanje, pošto na tom području koje za prave Srbe predstavlja mnogo više od običnog, profanog parčeta teritorije – živi neprihvatljivo veliki broj Albanaca.
A kako taj problem drugačije rešiti nego primenom onih istih sredstava koje su Pandurević i njegovi vojnici već jednom oprobali na bošnjačkom stanovništvu? Doduše, iste metode su razni srpski generali već koristili na Kosovu, pa su takođe završili pred Haškim tribunalom.
Sumnjivi znaci rehabilitacije
Mora se priznati da je izlaganje Vinka Pandurevića na okruglom stolu izneverilo očekivanja svih poštovalaca njegovog lika i nedela. Izgleda da ga je mirnodopski život načisto omekšao, posebno funkcija sekretara Izvršnog odbora Kluba generala i admirala koju trenutno obavlja.
Evo kakav predlog Pandurević ima za Kosovo: “Kao moguće rešenje srpsko-albanskih odnosa, koje bi bilo dugoročno stabilno i izvodljivo, mogla bi da bude suštinska autonomija i to kao izraz federalnih odnosa Srbije i Kosova i Metohije.”
Možda je Teodor Meron, kada je – puštajući Pandurevića na prevremenu slobodu nakon odsluženih deset godina kazne – napisao da dotični pokazuje “znake rehabilitacije”, imao u vidu baš ovakav slučaj.
Osuđeni ratni zločinac se pojavi na okruglom stolu o Kosovu i ne predloži ubistva, proterivanje stanovništva, streljanje, hladnjače, masovne grobnice… već birokratsku suštinsku autonomiju – to zaista deluje kao “znak rehabilitacije”.
Ili su se jednostavno vremena promenila, pa iskren koljački pristup rešavanju pitanja nesrpskog stanovništva na “svetoj srpskoj zemlji” više nije društveno prihvatljiv. Ko će ga znati, Srbija je velika tajna.
Pokidane veze s realnošću
Pandurevićev predlog ne pati od viška originalnosti. Suštinska autonomija za Kosovo bila je omiljena mantra Vojislava Koštunice pre 12 godina, Boris Tadić se zalagao za isto rešenje, Tomislav Nikolić je 2012. ponovo potegao isti argument u svojoj platformi za Kosovo, a i u Preambuli Ustava Srbije nalazi se ista formulacija, tu stoji da Pokrajina Kosovo i Metohija “ima položaj suštinske autonomije u okviru suverene države Srbije”.
Zaista lep predlog, sročen u duhu kontinuiteta sa dominantnom strujom srpske politike glede Kosova poslednjih godina, jedina mu je mana što nema ama baš nikakve veze sa realnošću.
Ali, kod nas se posvađanost politike sa stvarnošću ionako ne tretira kao nedostatak, naprotiv; pre je reč o osveštanoj tradiciji. Zato i najviši pravni akt pre pripada žanru fikcije nego sistemu opštih pravnih dokumenata, pošto je samo u njemu Kosovo deo Srbije, a i bar polovinu prava koja su im garantovana Ustavom građani u realnosti ne mogu da ostvare.
Da njihova politika nema krvave posledice, srpski nacionalisti bi bili jednostavno komični. Čisto podsećanja radi, Kosovo je već bilo autonomna pokrajina u okviru Srbije, ali su Slobodan Milošević, njegovi verni politički poslušnici, nacionalni intelektualci, silni javni radnici i gotovo celokupna javnost Srbije takvo stanje smatrali nepodnošljivim.
Organizovani su masovni mitinzi, na sve strane širila se antialbanska histerija, pevalo se “Oj, Srbijo iz tri dela, ponovo ćeš biti cela”. Nakon što je preuzeo vlast u Vojvodini takozvanom jogurt-revolucijom, Milošević se okomio na Kosovo, proglasio vanredno stanje početkom marta 1989. godine, potom je poslao tenkove na Kosovo, organizovao masovna hapšenja, naterao Skupštinu Kosova da usvoji amandmane na Ustav (u “demokratskoj” atmosferi – Skupština je bila opkoljena tenkovima, vojskom i policijom), čime je ukinuta kosovska autonomija.
To je bio početak terora koji je na kraju doveo do rata na Kosovu i otcepljenja južne pokrajine od Srbije. I onda, nakon svega, nakon mora prolivene krvi, pojavljuju se srpski političari i ratni zločinci, i mrtvi hladni predlažu povratak na stanje od pre 30 godina, kao da se u međuvremenu ništa nije dogodilo.
Pa gde ste bili u martu 1989. godine, gospodo? Što bi rekla kolokvijalna izreka: Dobro jutro, Kolumbo.
Rehabilitacija koja teče
Budući da se Pandurevićev predlog svodi na plagijat Ustava Srbije, reklo bi se da je od njegovog doprinosa unutrašnjem dijalogu o susednoj zemlji, bilo važnije njegovo puko prisustvo na okruglom stolu.
Kada se kao učesnik debate koju organizuje Vlada Srbije pojavi osuđeni ratni zločinac, to šalje jasnu poruku javnosti. Vučićevi mladi i sredovečni lavovi kao što su Marko Đurić i Aleksandar Vulin daju sve od sebe da pruže legitimitet učesnicima ratova devedesetih koji su zbog svojih zlodela dopali robije.
Dok Vulin vrši prekomandu generala osuđenih za zločine na Kosovu na mesta predavača Vojne akademije, dotle Đurić osobu osuđenu za zločine protiv čovečnosti proglašava za relevantnog sagovornika u dijalogu o Kosovu.
Svoj postupak Đurić pravda pokušajem podizanja kvaliteta diskusije: “Mislim da će to obogatiti našu diskusiju, dati joj jedan kvalitet, koji je dostojan značaja teme, kakav postoji”. Na pitanje novinara o spornoj biografiji Vinka Pandurevića, Đurić odgovara: “Ne bavim se biografijama učesnika”.
Stručni naziv za potonju rečenicu glasi “presna laž”, jer je upravo Pandurovićeva zločinačka biografija ono što ga preporučuje za učešće u dijalogu, kao što Vladimira Lazarevića upravo zločini počinjeni na Kosovu čine pogodnim pedagogom na Vojnoj akademiji.
U Vučićevoj Srbiji zločinac na okruglom stolu o Kosovu je pravi čovek na pravom mestu. U toku je operacija pretvaranja ratnih zločinaca u srpske heroje koja bi se mogla nazvati rehabilitacijom koja teče.
Otuda Nikola Šainović u Glavnom odoru Socijalističke partije Srbije, Veselin Šljivančanin na tribini Srpske napredne stranke, Momčilo Krajišnik u gostima kod tadašnjeg predsednika Srbije Tomislava Nikolića, Radovan Karadžić na mestu kolumniste Srpskog telegrafa, Vinko Pandurević u ulozi saradnika Fonda strateške kulture i Analitičkog foruma, a svi zajedno u panteonu novih srpskih božanstava.
Umesto što se bave pitanjem susedne države na koju nemaju nikakav uticaj, predlažući razna fantazmagorična rešenja za problem koji ne postoji, pritežaocima vlasti u Srbiji bi bolje bilo da se pozabave sopstvenom suštinskom autonomijom od morala, savesti, zdravog razuma i civilizovanog sveta.
Mada je možda već kasno za takav poduhvat, jer je ta suštinska autonomija u međuvremenu eskalirala do apsolutne nezavisnosti.
Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.
Izvor: Al Jazeera
hamdočamo 