Rehabilitacije u Srbiji – trka ka civilizacijskom i moralnom dnu

11 06 2017

Nedavno se plejadi žrtava famoznog, zakonom o rehabilitaciji ustanovljenog „političkog i ideološkog progona“ od strane komunista posle Drugog svetskog rata pridružio još jedan živopisni lik iz galerije notornih zločinaca. Reč je o Nikoli Kalabiću, koji je rehabilitovan na čak 36 strana, čime je sudska rehabilitatorska praksa u Srbiji dobila novi žanr – žitije zlikovčevo. Čini se da je namera ovakvog voluminoznog skribomanskog iživljavanja, osim zasenjivanja prostote, bila ta da se odluka obrazloži „podrobno“ i da se predupredi uspeh eventualne žalbe javnog tužioca na ovo rešenje valjevskog Kalabićevog hagiografa. Doduše, nije jasno kako će ovaj metod postići bilo kakav uspeh, imajući u vidu da ni u Aleksandrijskoj biblioteci nema toliko stranica koliko bi bilo potrebno da se pseudopravnim zavrzlamama, istorioidnim andramoljama i zaobilaženjima istine dokaže da Kalabićeve odgovornosti za zločine nema, odnosno da ta odgovornost tobože nije dokazana.

Rehabilitacija Kalabića je prva rehabilitacija značajnije istorijske ličnosti koja je izrečena u postupku koji se vodio po zakonu iz 2011. godine. Taj zakon, za razliku od prethodnog iz 2006, predviđa razne nivoe preispitivanja prvobitnog postupka proglašenja za zločinca, uključujući i mogućnost preispitivanja istinitosti materijalnih činjenica (na primer učešće u izvršenju zločina), a daje i pravo žalbe na pozitivno sudsko rešenje o rehabilitaciji. U konkretnom slučaju, rehabilitacija Nikole Kalabića znači da je sud u Valjevu utvrdio da su svi navodi iz odluka Državne komisije za utvrđivanje zločina okupatora i njihovih pomagača (DK) iz 1945. o odgovornosti Nikole Kalabića za zločine ostali nedokazani ili da su čak netačni. Ovo bi – kada bi se prihvatilo kao tačno – značilo da se radi o do sada „najjačoj“ rehabilitaciji, jer su kriterijumi za rehabilitaciju po zakonu iz 2011. stroži od kriterijuma čije je ispunjenje traženo po zakonu iz 2006. Moguće je, dakle, da je komandant Korpusa gorske garde rehabilitovan upravo zato što je, preispitujući navode odluka DK, sud tobože „utvrdio“ da Kalabić spada u krug onih „lica za koja se u postupku rehabilitacije utvrdi da nisu izvršila, odnosno učestvovala u izvršenju ratnih zločina“,1 što se u prethodnim slučajevima uopšte nije zahtevalo kao uslov. Otuda je Kalabić, u izvesnom smislu, ironijom sudbine, do sada „najrehabilitovaniji“ od svih rehabilitovanih zločinaca.

No, uprkos onome što je slovo zakona, kao i u svim prethodnim slučajevima pristalice i zagovornici ovakvih rehabilitacija koji se oglašavaju u javnosti imaju svoja viđenja i o tome šta ova (za sada) poslednja u nizu rehabilitacija znači. Ta viđenja se kreću u rasponu od razumevanja rehabilitacija isključivo kao preispitivanja procesne strane prvobitnog suđenja (pravo na pošteno i fer suđenje) ili drugog postupka (pred DK, administrativna odluka i sl.), do toga da se rehabilitacije shvataju kao svojevrsno „ispravljanje istorije“, koje znači da su rehabilitovana lica zapravo „dobri momci“, koje su ni krive ni dužne progonili komunisti. U stvari, ovaj raspon je na neki način jedna jedinstvena celina: radi se o tome da su rehabilitacije kolaboracionista pseudopravni mehanizam kojima se pod firmom tobože pravnog preispitivnja valjanosti posleratnog procesa de facto vrši revizija istorije, odnosno rehabilitacija kvislinških ideologija (ravnogorske, nedićevske) i svih njihovih protagonista. Takva posledica proistekla je direktno iz same zakonske norme, koja je najverovatnije namerno tako i formulisana, da ostavlja prostor fanatizovanim, pročetnički orijentisanim sudijama-rehabilitatorima za političko-ideološku zloupotrebu, baš onakvu kakvu navodno zakon treba da otkloni.

Naime, zakon iz 2006. eksplicitno je navodio: „Ovim zakonom uređuje se rehabilitacija lica koja su bez sudske ili administrativne odluke ili sudskom ili administrativnom odlukom lišena, iz političkih ili ideoloških razloga, života, slobode ili nekih drugih prava“. Slično je i u zakonu od 2011, kojim se reguliše „rehabilitacija i pravne posledice rehabilitacije lica koja su iz političkih, verskih, nacionalnih ili ideoloških razloga, lišena života, slobode ili drugih prava“. Pored određenih uslova formalne prirode (prebivalište na teritoriji R. Srbije i sl), ključni element koji se zahteva u oba zakona kao uslov da bi rehabilitacija bila moguća jeste politički i ideološki progon od strane komunističke vlasti.

Jezičkim tumačenjem, koje bi u ovom slučaju bilo sasvim dovoljno, nedvosmisleno se može utvrditi da je potrebno da su „politički i ideološki razlozi“, koji se zahtevaju u ovom zakonu, morali svojevremeno biti suštinski (bilo jedini, bilo glavni) za nastupanje posledice po lice čija se rehabilitacija danas traži, kako bi rehabilitacija uopšte mogla da usledi. Dakle, suštinski zahtev koji je zakon postavio pred sudove kako bi ovi mogli donositi rešenja o rehabilitaciji bio je, kako sledi iz teksta zakona, da utvrde postojanje političkih ili ideoloških razloga kao odlučujućih u svakom konkretnom slučaju. Tako je zakon trebalo i bilo moguće razumeti. Po sebi se razume da bi, poštujući taj princip, sudovi morali utvrđivati sve razloge nečije osude (ili nekog drugog postupka), pa oceniti da li su uopšte prisutni „politički i ideološki razlozi“ i, ako jesu, da li su imali odlučujući značaj.

Međutim, sudovi su krenuli sasvim drugim i potpuno naopakim pravcem… „Ingeniozno“ razumevanje odredbi na kojima su procesi rehabilitacije počivali, a i danas u izvesnoj meri počivaju, udžbenički je primer logički defektnog zaključivanja: s obzirom da se u nekom konkretnom slučaju evidentno radi o „političkom i ideološkom protivniku“ komunista (na primer Nikola Kalabić), uzima se kao zdravo za gotovo da je svaki nedostatak u sudskom (ili bilo kom drugom) postupku protiv tog pojedinca zapravo motivisan političkim i ideološkim razlozima, odnosno da je lice čija se rehabilitacija traži žrtva političkog i ideološkog progona, što se utvrđuje u izreci rešenja. (Dakle: sudija je prekidao advokata okrivljenog (koji je bio protivnik komunista), što je procesna nepravilnost – eto ga ideološki progon; osuđeni nema prava žalbe (iako, na primer, može tražiti pomilovanje) – eto je politički motivisana represija; sudija začuđeno pogledao prema okrivljenom koji iznosi notorne besmislice u očajničkom pokušaju (na koji, doduše, ima pravo) da odbrani svoje neodbranjive tvrdnje – ima li većeg dokaza ideološko-političke pristrasnosti suda!?)
Ukratko govoreći, logička nastranost, koja naprosto navire iz mase rešenja o rehabilitaciji, proistekla je podjednako iz umobolnih zakonskih propisa koji regulišu čitav proces rehabilitacije, kao i iz još umobolnije sudske prakse. Upravo iz ovog svesno načinjenog normativno-praktičnog galimatijasa proistekla su shvatanja da su rehabilitacije zapravo revizija istorije – u čemu se uglavnom slažu i njihovi protivnici i pristalice – koji sagledavaju „širu sliku“ čitavog problema. Jer, rehabilitacija (u smislu oba zakona o rehabilitaciji) podrazumeva da je rehabilitovani bio (isključivo, pre svega) žrtva političkog i ideološkog progona, iz čega proizilazi da je to, a ne njegova eventualna krivica, bilo razlog nekadašnje osude ili represije nad njim. A tvrdnja da je neki akter iz Drugog svetskog rata žrtva političkog i ideološkog progona, a ne osuđeni ratni zločinac jeste revizija istorije, što je verovatno i bila namera (hidden agenda) zakonodavca, koji je postavio takav kriterijum da eventualno (u praksi prividno i voluntarističko) dokazivanje ispunjenja tog kriterijuma ima nedvosmisleno takvu implikaciju. Potrebno je previše cinizma ili kratkovide „jurističke dogmatičnosti“ (pereat iustitia, fiat rehabilitatio!) da se ne uoči tako očigledna i (verovatno) nameravana povezanost.

Što se tiče Kalabićeve rehabilitacije, najpre treba podvući da se posle takve sudske odluke „žrtvom političkog i ideološkog progona od strane komunista“ zvanično može smatrati četnički vojvoda koji je kao komandant zloglasnog Korpusa gorske garde, ali i kao neposredni izvršilac, odgovoran za brojna zlodela – od razbojničkih pljački, preko besomučnog batinjanja od kojeg su žrtve posle nekoliko dana umirale, do zverskih ubistava, čijim bi opisima najprikladnije mesto bilo u priručnicima koji se bave psihopatologijom sadizma. U jednom izveštaju svom pretpostavljenom, Dragoljubu Mihailoviću, iz novembra 1943. anonimni četnički oficir piše: „Kalabić lično prebio je u selu Ljubičevac tri čove kao i jednu devojku koji su posle četiri dana pomrli. Nisu bili ustvari krivi ništa“. Jedinice koje su bile u sastavu Gorske kraljeve garde odgovorne su za stotine ubistava civila u Srbiji, mahom tokom 1943. i 1944, pri čemu možemo pomenuti zločine u Dračiću, Ravnju, Makovištu, Kopljaru, Badljevici, Banji, Drugovcu, Malom Požarevcu, Kovačevcu, Aranđelovcu. Stanovništvo je mahom ubijano zbog stvarne ali i navodne pripadnosti komunističkom pokretu ili pomaganja partizanima. Najmasovniji zločin koji su u toku jednog dana izvršili četnici u Srbiji, među kojima i pripadnici Kalabićeve Gorske kraljeve garde, dogodio se u Drugovcu, aprila 1944, kada je streljano, zaklano, izgorelo u požaru ili preminulo od batina 72 meštana.2 Imajući navedeno u vidu, ova rehabilitacija je tim više problematična upravo zato što ona znači da su u Kalabićevom slučaju navodno ispunjeni stroži kriterijumi za rehabilitaciju nego u bilo kojoj drugoj dosadašnjoj rehabilitaciji, iako se u stvari radi o najbeskrupuloznijem zločincu koji je do sada rehabilitovan.

Deo javnosti kao jedan od „grehova“ zbog kojeg Kalabića ne bi trebalo rehabilitovati navodi izdajstvo u odnosu na njegovog komandanta, Dragoljuba Mihailovića, što je po svojoj zaumnosti zaista „dragulj“ među „argumentima“ u ovoj „čisto pravnoj“ stvari. Osim toga, posle decenije sudskih rehabilitacija aktera važnih istorijskih događaja, i dalje ima onih koji uporno potežu argument, savršeno irelevantan za primenu zakona o rehabilitaciji, da Kalabić, eto, nije osuđen pa nije jasno kako može da bude rehabilitovan: zakon o rehabilitaciji, kako onaj iz 2006, tako ni novi iz 2011. naprosto ne zahteva kao uslov za rehabilitaciju postojanje prethodne presude. Još jedna zanimljiva pojava u vezi sa ovom rehabilitacijom je visok nivo saglasnosti među istoričarima koji se o ovim pitanjima javno izjašnjavaju o tome da Kalabića nesporno nije trebalo rehabilitovati, uključujući u tu retko prisutnu široku saglasnost i neke koji su svesrdno podržali rehabilitaciju njegovog komandanta, Mihailovića. Međutim, u tom kontekstu kao da se stvara atmosfera svođenja zločinačke prirode čitavog četničkog pokreta na jednog Kalabića, koji ostaje kao navodno jedini problematičan momak. Tako se, uostalom, i kolaboracija svodi samo na Milana Nedića, a možda, na kraju, samo na Dimitrija Ljotića. Videćemo. U suštini, Kalabićeva Gorska kraljeva garda bila je najreprezentativniji predstavnik četništva ravnogorske provenijencije, koje je u toj „elitnoj“ jedinici pronašlo svoj najautentičniji izraz. Ne, dakle, devijacija, već otelovljenje suštine ravnogorskog pokreta. A tu suštinu je sažeo i ovekovečio, možda na najjezgrovitiji, ali i na najprecizniji način, u svojim sećanjima, Mirko Tepavac, opisujući ono na šta se četništvo, posle velikih ali kratkotrajnih oslobodilačkih ambicija, svelo:

„Četništvo je… velika tuga i beda, srpska i ljudska… Bradate aveti… vođene nekim vojvodama… Sve vojskovođama na dobrim konjima, sa nekoliko desetina ili stotinjak naoružanih bednika, ‘boraca protiv komunizma’, koji nikada ni metka nisu opalili na okupatora. Sa pompeznim ‘štabovima’, ađutantima, brojnim ‘seizima’, posilnima, ordonansima. Najprimitivniji nosili su na glavama šubare od jagnjeće kože, sa papcima… Strašni i važni svima nemoćnima i nenaoružanima, možda i sebi samima… Najbednije je bilo kada su takvi uveravali sebe i druge da se žrtvuju za spas srpstva“.3
Iako se mogla sa više strana čuti oštra ocena da je rehabilitacija Nikole Kalabića „velika sramota“ za Srbiju, ipak se ne radi samo o tome. Ta rehabilitacija, kao uostalom i sve dosadašnje koje se odnose na istorijske ličnosti, koje su godinama unazad bile u fokusu pažnje dela javnosti u Srbiji, predstavlja mnogo više i mnogo gore od toga: objektivno, to je svojevrsno ozločinjavanje identiteta naroda, društva, države. Naime, kolektivni identitet se konstruiše, gradi, on nije datost, nije prosta suma istorijskih događaja i činjenica, već svesna selekcija onoga što se smatra poželjnim. Svaki kolektivni, nacionalni identitet podrazumeva idealnotipski model, uz nedvosmisleno distanciranje od onoga što u istoriji naroda predstavlja otpadništvo od tog idealnog identitetskog tipa. U društvu koje identitet dominantno izgrađuje na fenomenima prošlosti (to nije nužno, ali je uobičajeno), kriminalizacijom socijalizma i proglašavanjem notornih zločinaca za „žrtve ideološkog i političkog progona“ identitetski idealni tip je dobio svoj bitan gradivni element, koji se deceniju unazad obnavlja i, u izvesnom smislu – ozvaničava beslovesnim sudskim rehabilitacijama. Otuda, ma šta neko o tome danas sa prepotentnom ironijskom distancom raspredao, činjenica je da smo kao društvo i simbolički i u praksi zamenili stvarnost, ideal, parolu, ideologem (nazovimo to i mitom) „bratstva i jedinstva“ pokličem – „ubij, zakolji!“. U takvom kontekstu nastavlja se trka ka moralnom dnu: deleći „pravdu“ četničkom kamom, pravosuđe u Srbiji dostiglo je ovom poslednjom rehabilitacijom novi „civilizacijski minimum“, što ipak ne može da nas ne iznenadi, ma koliko da je očekivano.
Srđan Milošević, Peščanik.net, 08.06.2017.
Advertisements

Akcije

Information

Komentariši

Upišite vaše podatke ispod ili kliknite na jednu od ikona da se prijavite:

WordPress.com logo

You are commenting using your WordPress.com account. Odjava / Promijeni )

Twitter slika

You are commenting using your Twitter account. Odjava / Promijeni )

Facebook fotografija

You are commenting using your Facebook account. Odjava / Promijeni )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Odjava / Promijeni )

Povezivanje na %s




%d bloggers like this: