Mediji su stvarali dvije vrste muslimanki iz Bosne

4 06 2017

Najstariji trag silovanja seže u antiku a najrecentniji su oni iz BiH, gdje su žene muslimanke bile žrtve silovanja.


Silovanje je fenomen zabilježen prvi put u antičko doba, Reuters

Louis Tozer je engleski istoričar koji je diplomirao na Goldsmiths koledžu u Londonu. Pored ostalog, u uglednom elektronskom dnevniku koji proučava religiju u istočnoj Evropi (Occasional Papers on Religion in Eastern Europe) objavio je esej Značaj religijske uloge u Bosanskom konfliktu 1990: Grad Foča kao studija slučaja.

U poslednjem istraživanju se bavi narativima o ženama koje su žrtve seksualnog nasilja u ratu pri čemu se oslanja na ugledne feministkinje kao što su Susan Brownmiller, Wendy Bracewell i Elissa Helms.

  • Konstrukcije narativa o tome kako su u ratnim uslovima žene zavisne od muškaraca imaju dugu istoriju. I, kako primećujete, možemo ih čitati kroz primere koji potvrđuju česta ubeđenja da je seksualno nasilje nad ženama neizbežnost rata.

– Jedan od najranijih tragova silovanja u ratu nalazimo u 750. godini pre nove ere u istorijskom incidentu poznatom kao otmica Sabinjanki. Tada su žene iz plemena Sabinjana oteli rimski vojnici kao ratni plen i rešenje za disproporcijalnu populaciju muškaraca u tadašnjem Rimu. Taj akt je naknadno mitologizovan i slavljen kao ključni faktor napretka Rimskog carstva i njegovih predstavnika. Dok, 2.766 godina kasnije, seksualno zarobljeništvo žena od strane ISIL-a se doživljava kao nešto mnogo banalnije. Smatra se da se žene olako prodaju, kao imovina, u seksualno ropstvo. Begunci Jezida najčešće govore da je ‘’sistematsko silovanje, tortura i brak pod prisilom nešto što se očekuje ako ženu preotme ISIL’’.

Kako se kreira narativ? Silovanje Sabinjanki je često bilo umetnički tretirano u renesansi. Tipičan prizor na slikama tog doba jeste mišićavi, rimski vojnik kako odnosi ženu koja je u pocepanoj odeći. I u savremeno doba još uvek smo svedoci sličnih reprezentacija žena gde se njima oduzima moć odbrane i gde lako postaju podložne napadu vojnika čim iz njihove zajednice nestanu muškarci. Tako je Elliot Engel, političar spoljnih poslova SAD-a, 2015. izjavio: ’’Pet hiljada muškaraca Jezida je masakrirano. Jednostavno pobijeno. A još gore, pet do sedam hiljada žena i devojaka postale su zarobljenice ISIL-a’’. Ovde se implicira jedno prećutno priznanje da će ove žene i devojke biti potčinjene seksualnom nasilju. Ovo objašnjava narativ: nakon uklanjanja muškaraca iz zajednice žene postaju u potpunosti ranjive, bez mogućnosti odbrane, a onda dolazi primena seksualnog nasilja, kao neizbežnost. Kroz ovakve narative mi smo naterani da mislimo kako je seksualno nasilje nad ženama neizbežan aspekt rata.

  • U istraživanju dosta se referišete na tekst Susan Brownmiller Against Our Will iz 1975. gde je pisano o seksualnom nasilju o ratovima, iz feminističke pozicije.

– U pitanju je prvo istraživanje koje se fokusira na istoriju silovanja. Tekst Susan Brownmiller je bio važan za početak diskursa i ona se pitala kako je silovanje žena upotrebljevano od strane muškaraca, sa kojim rezultatima. Verovala je da situacija haosa i bezakonja koja nastaje u ratu, pruža muškarcima mogućnost da probiju svoje obime civilizovanosti i da razotkriju ”mušku psihu u svojoj najbestidnijoj formi, bez viteške glazure”. Dalje, primetila je da muškarci u svojim egocentričnim i patrijarhalnim ubeđenjima prisvajaju bol žene koja je silovana kao deo sopstvenog mučnog poraza.

Ova aproprijacija bola ili traume je direktno povezana sa patrijarhalnim ubeđenjem da je žena vlasništvo ili roba muškarca. To je indikacija da se silovanje doživljava zapravo kao napad na muškarce, budući da su oni u vezi sa žrtvama silovanja. I tako se ignoriše žena kao direktna žrtva odnosno ignoriše se njena ženska celost. Branjenje žene ima dubok žig u muškom ponosu, na isti način kao što je posedovanje žene u neki slučajevima žig muškog uspeha. Kako Brownmiller beleži, u ratu je ”silovanje neodoljiv dokaz pokorenog statusa muške impotencije”. Ovde vidimo kako se silovanje koristi kao ogledalo muškog poraza i zašto se baš ovakav narativ o ženama u ratu često kreira.

  • Akcentujete i neke od savremenih uvida kakve daje Wendy Bracewell, koja govori o tome kako se statusom žene žrtve može politički manipulisati kroz medijsku propagandu.

– Nacionalistički projekti su često konstruisani prema idealima muskuliniteta koje definiše određeni politički i kulturalni kontekst. U nacionalističkoj teoriji, kako Bracewell poentira, ženama se često ukida individualna moć delovanja i one se transformišu u majke nacije. Takve konstrukcije nastaju na bazi generalizovanih interpretacija maskuliniteta i feminiteta pošto je čest slučaj u nacionalističkoj ideologiji da muška uloga unapred nosi pretpostavku vojne borbe, finansijske sigurnosti i muževne heteroseksualnosti. Dok se ženska uloga potvrđuje kroz materinstvo, brigu o kući i finansijsku zavisnost od muškarca. Pod ovim pretpostavkama se mogu na različite načine graditi narativi o statusu žrtve.

Ako imate, na primer, medijsko portretisanje silovanih žena u kombinaciji sa propagandom o niskoj stopi nataliteta, kao 1980-tih ili 1990-tih godina u Srbiji – to omogućuje konstrukciju osećanja narativa o nacionalnom statusu žrtve, gledano kroz prizmu neuspeha ovih rodnih uloga. Kada se narativi o (nacionalnoj) žrtvi prošire onda to može biti upotrebljeno za prisilne intervencije u konfliktima, često militarne, zbog toga što se napad na naciju vizualizuje kroz prikaz ranjive žene. Taj prikaz pokazuje da kolektivno ”mi” se odnosi na muškarce nacije koji su u nemogućnosti da zaštite ”njihove” žene. Tu se, dakle, ženama uskraćuje moć delovanja i borbenosti. Kroz ovaj narativ žene su suštinski svedene na objekt nacionalne bezbednosti, na ono što je po nekoj definiciji neukaljivo.

  • Analizirali ste i kako su izgledali dominantni prikazi žena žrtava tokom rata 1990-tih?

– Narativi koje su mediji prenosili sa slikama Bošnjakinja bili su ili nemo, stoički portretisana žena ili njen histerijski prikaz, čime se stvarao osnovni narativ o tihoj muslimanskoj ženi čija je jedina uloga da bude pasivna žrtva muške moći. U ovom smislu, muslimanske žene nisu bivale definisane u očima zapadnog posmatrača niti po svom iskustvu kao preživele u konfliktu gde su civili bili targetirani niti direktno kao žrtve silovanja. Već pre kao primer i predstavnik društva zabačenog dela sveta, koji je nepošteno stigmatizovan od strane sopstvenog društva.

Ovakvo portretisanje nam govori da takva žena više nije u stanju da ispunjava svoju pretpostavljenu žensku ulogu u društvu kao žena ili majka pošto niko neće poželeti brak sa njom. Ova rodna pretpostavka društvenih uloga ukazuje da ove žene gube svoje mesto u društvu jer više ne mogu postajati majkama. Dalje, medijske slike dominantno su prikazivale jasno podeljene rodne uloge: muškarce kao vojnike i aktivne učesnike i žene koje stoje pored kao pasivni posmatrači i lake mete zloupotrebe.

Jedan tekst iz britanskih novina iz februara 1993. je glasio: Užasi rata u Bosni za većinu žena u junu i julu kada su srpske snage počele hapsiti mladiće u okolini. Smisao ove rečenice jeste da onda kada mladići budu uhapšeni, ženski ostatak zajednice ostaće otvoreno ranjiv i prepušten muškim vojnim akterima. Autor novinskog teksta piše da su užasi počeli kada su mladići uhapšeni, a na kada su počinjena silovanja i torture. I sugeriše publici da nije pitanje da li će žene biti zlostavljane ili silovane već samo – kada će biti. Ovo može biti povezano sa slučajem otmice Sabinjanki, sa gorepomenutim primerom ISIL-a, kao i sa narativom o ženama u ratu koje nisu sposobne za odbranu; koje su po nepisanom pravilu podložne napadu i seksualnom nasilju čim nemaju svoje muške zaštitnike.

Teoretičarka Elissa Helms smatra da su mediji stvarali dve vrste žena iz Bosne. Prva je poremećena muslimanka koja je pobegla od etničkog čišćenja, a druga je posramljena i ućutkana muslimanka koja je žrtva silovanja. Ovo pojednostavljeno prikazivanje ignorisalo je, naravno, sve žene žrtve koje su želele da pričaju o svojim iskustvima, zatim sve one žene koje nisu silovane i nisu izgledale uneređeno. Onda, žene pri vojsci, žene koje nisu nosile religijsku nošnju itd. Ove medijske slike su vrsta stereotipiziranja roda upravo kroz narativ o tome da su žene po pravilu zavisne od muške zaštite, tj. bez nje su bespomoćne. Prema Helms, takvi prikazi lišavaju ženu njene individualne moći delovanja i ostavljaju je da bude deo iznuđene priče kojom se zapostavljaju sve one žene koje ne potpadaju pod stereoripe. I koje se aktivno ne slažu sa ovim narativom. Na to se nadovezuje izjava Bošnjakinje koje kaže ”mi nismo samo stare seljanke kakvim nas mediji prikazuju”. A pojedini autori pokazali su da su brojna stereotipska medijska portretisanja doprinela da, na kraju, ceo region ostavi utisak zabačenog dela sveta.

Izvor: Al Jazeera

Advertisements

Akcije

Information

Komentariši

Upišite vaše podatke ispod ili kliknite na jednu od ikona da se prijavite:

WordPress.com logo

You are commenting using your WordPress.com account. Odjava / Promijeni )

Twitter slika

You are commenting using your Twitter account. Odjava / Promijeni )

Facebook fotografija

You are commenting using your Facebook account. Odjava / Promijeni )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Odjava / Promijeni )

Povezivanje na %s




%d bloggers like this: