Kad smo trampili svoju slobodu za ništa?

13 11 2016

Banalni totalitarizam u BiH

t-glavnaslika

 

Piše: Doc. dr. Zlatiborka Popov Momčinović

I u BiH imamo elite i vođe koji treba da nam kažu ko smo i šta smo, da nam daju jednostavan odgovor na Lenjinovo pitanje: “Šta da se radi?” No, naše vođe su zapravo mali fireri, ispražnjeni od svake harizme koju nasilno proizvode kroz lažne sukobe sa “drugima”, i uz podršku medijskog spina, iako, navodno, ne kontrolišu medije na način na koji se to čini u totalitarnim sistemima. Tamo je kontrola gruba i direktna, a ovde indirektna, gotovo nevidljiva, te stoga i banalna
Nacionalizam naš nasušni je svuda oko nas, naoružan kleptokratijom, lažnim politikama identiteta, pljačkajući ono malo ljudskog što je u nama ostalo. No, ono se ne može do kraja opljačkati, jer čovek kao misaono biće i biće prakse uvek izmiče nasilnom oblikovanju i preoblikovanju. Staljinovi egzekutori su govorili da je čovek preširok, da ga treba suziti. Kako se to i kod nas dešava, možemo reći da i mi, na žalost, živimo neki oblik totalitarizma, doduše iskrivljenog, zapravo banalnog.

Šta da se radi

U svojoj knjizi Banalni nacionalizam Mark Billig argumentovano dokazuje kako u svim zemljama operira neki oblik banalnog nacionalizma, kao business as usual. On stvara podlogu za njegovo radikalno buđenje po potrebi, a na šta nisu imune ni najrazvijenije demokratije. Billig tako opisuje kako je banalni nacionalizam postao ekstatičan tokom invazije Velike Britanije na Foklandska ostrva. Kad je invazija prošla, nacionalizam se “smirio” i vratio u svoju banalnu svakodnevnicu. Kako mi ne spadamo u tu grupu razvijenih demokratija, kod nas je na delu zapravo banalni totalitarizam kao business as usual, a što je mnogo gore i opasnije od banalnog nacionalizma.

Totalitarizam je oblik režima, ako se uopšte može nazvati režimom, budući da su mu pravila igre nedorečena, izlažena voluntarizmu vođe, tj. Führera. On nema ni jasnu idealogiju, već meša različite ideje i mitove da bi se stvorio nekakav alat za vrlo pragmatičke i nasilne ciljeve. On je u svojoj srži okrutan i teži potpunoj kooptaciji ljudskih života. Ljudi tako svesno ili nesvesno bivaju upregnuti u zlokobnu mašineriju koja se zahuktava prema nekakvoj projekciji bolje budućnosti, sa ili bez zlatnih kašika.

Naši fireri imaju mnoge projekte. Hitler je kažu izgradio mnogo puteva i zaposlio izgladnele Nemce, uništene i ojađene ekonomskom krizom. Kod nas se putevi, takođe, grade, ako se uopšte parče nekog budućeg autoputa, kojeg će u celini videti možda tek sledeća generacija, može nazvati projektom. No, i to izgrađeno parče se grandiozno i monumentalno proslavlja od strane izmanipulisanih masa, uz mitingaško slavlje i “događanje naroda”

Ono što imamo u BiH je nešto na neki način slično, jer se i ovde teži uništenju onog ljudskog u svrhu nekakvih budućih projekata. Takođe, i ovde imamo izraziti ideološki voluntarizam, jer vođe kombinuju različite i naizgled protivrečne ideje. Tako je i naša “levica” u dobroj meri nacionalsocijalistička, ili pak vulgarno marksistička, sarađujući pri tom sa big business-om, u čemu, pak, ne vidi nikakav problem.

I u BiH imamo elite i vođe koji treba da nam kažu ko smo i šta smo, da nam daju jednostavan odgovor na Lenjinovo pitanje: “Šta da se radi?”  No, naše vođe su zapravo mali fireri, ispražnjeni od svake harizme koju nasilno proizvode kroz lažne sukobe sa “drugima”, i uz podršku medijskog spina, iako, navodno, ne kontrolišu medije na način na koji se to čini u totalitarnim sistemima. Tamo je kontrola gruba i direktna, a ovde indirektna, gotovo nevidljiva, te stoga i banalna.

Naši fireri imaju mnoge projekte. Hitler je kažu izgradio mnogo puteva i zaposlio izgladnele Nemce, uništene i ojađene ekonomskom krizom. Kod nas se putevi, takođe, grade, ako se uopšte parče nekog budućeg autoputa, kojeg će u celini videti možda tek sledeća generacija, može nazvati projektom. No, i to izgrađeno parče se grandiozno i monumentalno proslavlja od strane izmanipulisanih masa, uz mitingaško slavlje i “događanje naroda”.

I šta da se radi?

I naši fireri teže da se prikažu bliski narodu. Hitler je na to stalno ukazivao, jer je on bez nemačkog naroda ništa, a sa njim SVE. Jednostavne i priproste parole, plebiscitarna opštenarodna podrška, pevanje pod šatorom, hleba i igara, potom banalna hodočašća na Titov grob, svojatanje NOB-a, ali i handžar divizija, istorijski revizionizam, na primer, tumačenje II svetskog rata kao bratoubilačkog, jer su Srbi ubijali Srbe, Hrvati Hrvate (partizani četnike i obratno, partizani ustaše i obratno), nevidljive čistke u vlastitim redovima da bi se ovi, navodno, osnažili, sve to imamo na ovaj ili onaj način, radi stvaranja klime političkog bezumlja i besmisla koji je hrana i podloga svakog totalitarizma (i pravog i banalnog).

I kao što u staljinizmu i njegovoj vulgarizaciji marksizma, vođe “vide” bolje od masa, lažno se predstavljajući kao njena avangarda, i naši mali Džugašviliji su tu da nas odozgo prosvetle, lažno izvuku iz haosa koji su sami stvorili.

Takođe, u totalitarizmu su svi ljudi na neki način zavisni od sistema. Sistem im, npr. daje posao u zamenu za ćutnju. No, naše vođe nam traže da ćutimo, a ne daju nam pri tom ni minimum ičega da bi zadovoljili osnovnu egzistenciju. Time smo srozani na nivo životinjskog, osuđeni na preživljavanje. I ne znamo kada smo taj dvojni, tačnije trojni pakt, sklopili sa našim etno-firerima. Kad smo trampili svoju slobodu za ništa? Kad smo postali Untermenschen (niža bića?).

No, to našim vođama daje za pravo da najavljuju svoje apsolutne pobede na narednim opštim izborima. Da li je to obećanje, ili pretnja? Ili i jedno i drugo. Ili neka nevidljiva permanentna revolucija, evolucija ili tačnije regresija nacionalizma, ali i onog građanskog, i na koncu konca ljudskog?

Takođe, u totalitarizmu su svi ljudi na neki način zavisni od sistema. Sistem im, npr. daje posao u zamenu za ćutnju. No, naše vođe nam traže da ćutimo, a ne daju nam pri tom ni minimum ičega da bi zadovoljili osnovnu egzistenciju. Time smo srozani na nivo životinjskog, osuđeni na preživljavanje

I Šta da se radi? Ne pitam Lenjina, koji je, kao što je rečeno, napisao knjigu sa tom temom, već samu sebe, i svoje sugrađane/ke, my fellow citizens. Da li smo im mi dali legitimitet za tako nešto, obezbedivši im gotovo plebiscitarnu podršku na lokalnim izborima. Iako se lokalni izbori tiču elementarnih problema i življenja na nivou komune, naš svakodnevni način življenja u banalnom totalitarizmu je omogućio da i pitanja vodovada i kanalizacije pretvorimo u pitanje od nacionalnog interesa.

Jer, svaki totalitarizam teži da bude sveobuhvatan, pa makar to uključilo i, navodno, banalna pitanja kao što su vodovod i kanalizacije. Ova pitanja jesu životna, jer je nemoguće živeti u skladu sa ljudskim dostojanstvom bez adekvatnog vodosnadbevanja i slično. No, banalni bh. totalitarizam ih pretvara u ideološka, da bi sebi dao ikakav smisao, ikakvu lažnu idejnost…

avangarda.ba,
7.11.2016


Akcije

Information

Komentariši

Upišite vaše podatke ispod ili kliknite na jednu od ikona da se prijavite:

WordPress.com logo

You are commenting using your WordPress.com account. Odjava / Promijeni )

Twitter slika

You are commenting using your Twitter account. Odjava / Promijeni )

Facebook fotografija

You are commenting using your Facebook account. Odjava / Promijeni )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Odjava / Promijeni )

Povezivanje na %s




%d bloggers like this: