Esencijalizam: Nacionalizam kao antisrpska ideologija

14 09 2016

Kažu da je srpski Ataturk, i otac nacije, Dobrica Ćosić. Njegov „bajićevski” prikaz srpske istorije, sterilnog stila i lišen idejnosti, samo je puki faktogravski prikaz onoga što se u Srbiji dešavalo, praćen živopisnim, ali nimalo umetničkim fotografijama. I to, naravno, opravdava činjenicu, da on jeste otac srpske nacije. Jer nacija nije ništa drugo, nego skup ljudi koji svoj identitet poistovećuju sa zemljom u kojoj žive. Za takav poduhvat, trebalo je opravdati žrtve i strahote, koje smo podneli za državu koju smo izgradili. Postoji samo jedan mali problem. Ta država, bila je Jugoslavija.

Ovo, priznaćete, deluje kao budalaština. Jer niko od srpskih seljaka, koji je izneo Oslobodilačke ratove 1912-1918, nije na svom umu, dok je zubima kidao žice na frontu srpskih stradanja, oslobađao Jugoslaviju. Šta je oslobađao? U pesmi Tamo daleko, kaže: „Tamo je selo moje, tamo je Srbija!” Dakle, Srbija je za srpskog seljaka, dom. „Stara šljiva, rodna njiva”. Nema tu, ni trunke, nacionalizma. Ukoliko premotamo traku, i vratimo se na vreme kada je nacionalizam, nastao, a to je vreme Francuske revolucije, Marseljeza, Ruže de Lila, ima potpuno drugačiju konotaciju, poziva se na „francuske građane”, dakle ne „Francuze”, naglašavajući činjenicu da je „Otadžbina u opasnosti”. Takva se situacija mogla sresti u Srbiji, eventualno, u toku mobilizacije, kada je bilo potrebno dodatno nadahnuće. Ali čak i kada nije bilo potrebe za odbranom, nego za oslobađanjem, išlo se, ne u ime nacije, nego u ime Srpske braće. U ime Kosova, kulta izgrđenog narodnim pesmama.

Dalje, jedini valjan razlog za dizanje ustanka u Srbiji 1804, jeste trenutak kada strahovlada odmetnutih janičara, nazvanih „daije” u našem narodu, pod patronatom vidinskog zapovednika Pazvan Oglua, nije mogla da se podnese, i kada je lišavala srpske domaćine, ne samo mogućnosti za zaradu, nego i za opstanak. Da li je do tada, u Turskoj, koja je u svom Miletskom sistemu prepoznavala samo religijsku diferencijaciju, dovođen u pitanje srpski identitet kao takav? Nipošto.

Međutim, sa današnjeg stanovišta, nacionalizam je po govoru, naše elite, taj na čijim je krilima izvojevano oslobođenje od Turaka, pa potom i ostalih pretećih imperija. To je ludilo uma. Prvo, mora se uzeti u obzir činjenica da je devetnaesti vek bio vek, kao i dvadeseti, u kome ideologije nisu bile izgovor za pravljenje cirkusa od države, nego su imale povod i duboko promišljenu teoriju iza sebe. Nacionalizam, po sebi, zagovara diferencijaciju u odnosu na državu u kojoj se živi. Tako su svi građani Francuske, bez obzira na etničku pripadnost, morali da budu Francuzi. Pitam se koliko bi se ta ideolgija mogla primeniti u Crnoj Gori, Petrović-Njegoša, gde još zakonik knjaza Danila iz 1855, naglašava da je Crna Gora zemlja srpkog plemena. Nacionalizam je ono što danas vlada Crnom Gorom. Jer, da su nacionalisti dosledni ideologiji nacionalizma, svi Srbi Republike Srpske Krajine, etnički Srbi, bili bi prepoznati kao Hrvati.

Naravno, Srbi postkomunističkog doba skloni su zameni teza. Komunisti postaju očevi nacija, saradnici UDBE postaju nacionalni reformisti, a vlade koje se deklarišu kao konzervativne, ujedno se deklarišu i kao reformističke. Međutim, nekoliko bi nejasnoća trebalo razrešiti. Kao što su međuratnom periodu postojali salonski komunisti, tako danas postoje klubski nacionalisti. Iskreno se nadam da će u vremenu kada ovaj vek postane istorija, klubovi biti nejasno definisan vid primitivne zabave, kao što je to slučaj sa okultnim orgijama rimskog patricijata. Ti klubski nacionalisti, deca ratnih profitera i srednjoklasnih proletera, uljuljkani u zabludi da će moralno posrnuće i tolerancija na njihov nesnosni egoizam, za koji opravdanje neretko traže u „nacionalnom ponosu”, razaraju samu srž srpskog naroda.

Da bih srž srpskog naroda mogao objasniti na pravi način, moraću da napravim paralelu između Živojina Mišića, srpskog vojvode, čija je, pored ostalih vojvoda, uspomena najviše okaljana ovakvim postupcima jednog dela srpskog naroda, i jednog rimskog diktatora (diktator je u Starom Rimu bio vojni zapovednik sa vanrednom vlašću u roku od 6 meseci, od naroda i Senata izabran, radi izbavljenja Republike od opasnosti, bilo da su strana invazija ili unutrašnji nemiri posredi), Marka Kurija Dentata. Naime, Marko Kurije Dentat, junak Samnitskih ratova, bio je jedan od retkih pojedinaca u Rimu, koji nije imao veze sa patricijskim strujama, a koji je uprkos tome uspeo da postane uzor budućih naraštaja, samo zahvaljujući ličnim kvalitetima i oduševljenju u narodu. Ono po čemu se pamti, jeste da je da je po okončanim Samnitksim ratovima, iako je bio u mogućnosti da postane najveći čovek Rima, izabrao imanje kakvo su imali najmanji zemljoposednici u Rimu, i sam je obrađivao takav posed. Takva vrsta doslednosti, i pripadnosti narodu, jasno je prepoznatljiva u kralju Petru i vojvodama iz vremena Oslobodilačkih ratova, a pre svih u vojvodi Živojinu Mišiću.

Ono po čemu smo imali još jednu sličnost sa Rimljanima, jeste jednostavna vrlina seoskog mentaliteta. O Srbiji su pisali francuski putopisci da je „raj za siromašne”. U takvim okolnostima, Srbi su živeli u porodičnim zadrugama, koja neodoljivo podseća na rimsku agnatsku porodicu, kojom je vladao pater familae. Razaranje i Rima i Srbije, dakle, potiče iz tog nukleusa njihovog društva.

U tavkim okolnostima, neretko se poseže za labavim kultovima, radi opravdavanja, što vlasti političkih elita, što snaga u raznim drugim društvenim sferama, kojima takav status svesti odgovara. U našem slučaju, posegli smo za nacionalizmom. To je devijantni oblik društvene svesti, koji nazivamo nacionalizmom, koji ni u svom originalnom obliku (država=nacija), nikako ne odgovara, u suštini, kosmopolitskom, srpskom narodu. Ne izuzimajmo činjenicu, da su Srbi živeli na prostoru Balkana, konsolidujući svoje snage i sa Turcima (setimo se samo Stanka Arambašića, koji je ratovao na strani Hadži Mustafe-paše, protiv dahija), zatim slučaja Đurađa Brankovića i Pavla Bakića (srpski grof, i poslednji srpski despot, obojica sa Austrijancima i Ugarima ratovali protiv Turaka), i Morlaka, dalmatinskih Srba, koji su pod mletačkom vlašću ratovali protiv Turaka. Činjenica je da su Srbi, u poslovničnom smislu, opstajali u svim Imperijama, pa čak i u Ruskoj. Ne izuzimajmo činjenicu da je 60% bankarskog kapitala, pred aneksiju Bosne, bilo u rukama srpskog građanstva. A da ne govorimo o Srpskoj banci u Zagrebu, ili Poljoprivrednoj zadruzi, takođe u Hrvatskoj. Dakle, Srbi su pre svega, bili sračunati na obezbeđivanje što boljih uslova života, bilo da se to postizalo ratovima (onda kada su živeli u Vojnoj krajini), ili drugim poslovima. Takođe, tu su i sprske trgovačke kolonije u Staroj Srbiji, na prostoru Skoplja, Soluna, Bitolja i Prištine, koje su bile bastioni srpskog naroda, uz obnovljenu Bogosloviju u Prizrenu.

Ono, čemu je podjednako narušen ugled, kao i samom Srpstvu, jeste Srpska pravoslavna crkva. Ona je bila garant identiteta, mimo bilo kakvih nacionalnih okvira, svojim pastirskim stavom prema srpskog narodu, bilo gde da je živeo. Komunizam, pa navodno nacionalno buđenje, svelo je njenu ulogu, na tobož nacionalnu borbu, koja je zapravo, kakav je i sam srpski nacionalizam, pokriće za razne marifetluke. Nažalost, takav je bio sticaj okolnosti, a za pravljenje kompromisa sa Komunističkom partijom, u Srpskoj pravoslavnoj crkvi, bili su spremni samo oni koji su se odrekli organske prirode srpskog pravoslavlja.

Pomenuo bih još, dvojicu ličnosti. Nikolu Pašića i Miloša Crnjanskog, dvojicu ličnosti, koje važe za srpske nacionaliste. Ono što su oni branili, bio je srpski identitet. I čak kada su to nazivali nacionalizmom, to je zapravo bila nasušna potreba da se odbrani tradicija i opstanak srpskog naroda. Jer, prvi je bio sledbenik ideja Svetozara Markovića, te dakle, lišen bilo kakvih diskriminatorskih stavova prema drugim narodima (najzad, najveći saradnici Narodne radikalne stranke bili su Jugoslovenska muslimanska organizacija i Slovenska ljudska stranka, dakle Slovenačka politička organizacija), a za Crnjanksog je dovoljno reći da je bio i ostao sumatraista.

Na kraju, od ključne važnosti je navesti da je Sretenjski ustav, koji je bio stišnjen između Turske, Rusije i Austrije, bio garant ljudskih i građanskih prava, dok je 1855. donet Zakon knjaza Danila Prvog, gospodara slobodne Crne Gore i Brdah, predviđao članom 22. podjednaka prava svih inoplemenika i inovernika, sa Srbima. Za to vreme, primera radi, Ugari i Hrvati instistiraju na stvaranju sopstvenih političkih nacija.

Patriotizam je stvar kućnog vaspitanja, pretpostavka bilo koje idologije. No i Lajbnic kaže da su sve ideologije ispravne u onome što tvrde, i netačne u onome što poriču. Nacionalizam je u svom izvornom obliku, negacija srpskog naroda svuda gde živi mimo sopstvene države, a u iskrivljenom obliku, kojim se ponose, kao trijumfalnim oklopom, tamo gde postoji slabost identiteta, i potreba za apsolutnim pokoravanjem pojedinaca državi, bez obzira na identitet. A vazda je poznato, da pokornost državi, u Srbiji, znači odanost onima koji drže poluge vlasti i moći, u bilo kom segmentu društvenog života. Stoga je nacionalizam, antisprska ideologija, koja kosi naše slobodarske tekovine, kosmopolitski identitet, ali isto tako, i našu jednostavnost, koja potiče iz istog onog „gunja i opanka”, u koji se nacionalisti, iz svojih separea po klubovima, uz zvuke turskog melosa, zaklinju.

Izvor: Beogradskanedelja.rs

Advertisements

Akcije

Information

Komentariši

Upišite vaše podatke ispod ili kliknite na jednu od ikona da se prijavite:

WordPress.com logo

You are commenting using your WordPress.com account. Odjava / Promijeni )

Twitter slika

You are commenting using your Twitter account. Odjava / Promijeni )

Facebook fotografija

You are commenting using your Facebook account. Odjava / Promijeni )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Odjava / Promijeni )

Povezivanje na %s




%d bloggers like this: